Za­hva­lju­ju­ći pu­bli­ci kao i uče­sni­ci­ma ve­če­ri odr­ža­ne u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri, knji­žev­nik Mi­lu­tin Mi­ćo­vić, pred­sjed­nik Knji­žev­nog dru­štva „Nje­goš” ko­je je ve­če i or­ga­ni­zo­va­lo po­vo­dom obi­lje­ža­va­nja ju­bi­le­ja – 170 go­di­na od pr­vog iz­da­nja Nje­go­še­vog „Gor­skog vi­jen­ca”, re­kao je da „svi mi ne­gdje du­bo­ko unu­tra no­si­mo Nje­go­ša”.
– Ka­kav du­hov­ni sprint tre­ba, ka­kav pro­dor, da iz ovog vre­me­na ne­ka­ko do­di­re­ne­mo Nje­go­ša i nje­go­ve vječ­ne pje­snič­ke va­tre, i to se za­si­gur­no ve­če­ras na mo­men­te mo­glo osje­ti­ti. U na­šoj, ta­ko kon­fu­znoj, pro­ti­vr­ječ­noj Cr­noj Go­ri, ko­ja or­ga­ni­zo­va­no ra­za­ra svoj te­melj, pam­će­nje i iden­ti­tet, ne­gdje je Nje­goš ži­vi oslo­nac. A, ka­ko do­la­zi­mo do tog oslon­ca to nam mo­žda po­naj­bo­lje i naj­e­fi­ka­sni­je mo­že re­ći do­bra po­e­zi­ja i ži­va ri­ječ – re­kao je Mi­ćo­vić na kra­ju ve­če­ri.
– Da ne bi­smo bi­li pli­jen mi­sli da je po­e­zi­ja ne­ka iz­mi­šljo­ti­na i za­ba­va do­ko­li­ča­ra, dr­ži­mo i vje­ru­je­mo da je po­e­zi­ja du­blja re­al­nost čo­vje­ko­va, a to nam Nje­goš go­vo­ri da je ta­ko. I nje­go­va va­tra i nje­gov um ne­ka­ko nas naj­i­stin­ski­je sa­bi­ra oko jed­ne du­hov­ne oko­sni­ce i pam­će­nja ko­je no­si­mo u svom ko­lek­tiv­nom na­sli­je­đu. Nje­goš je stal­no sa na­ma – po­ru­čio je Mi­ćo­vić sa ve­če­ri odr­ža­ne u okvi­ru tra­di­ci­o­nal­ne, sed­me knji­žev­ne ma­ni­fe­sta­ci­je „Da­ni Nje­go­še­vi”.
Na po­čet­ku ve­če­ri prof. dr Rad­mi­lo Ma­ro­je­vić go­vo­rio je o ne­do­sta­ci­ma pr­vog iz­da­nja Nje­go­še­vog „Gor­skog vi­jen­ca”, tač­ni­je gre­ška­ma ko­je je pri­re­dio Mi­lo­rad Me­da­ko­vić u sa­rad­nji s njim.
– Da je Me­da­ko­vić ak­tiv­no uče­stvo­vao u pri­re­đi­va­nju i ko­rek­tu­ri pr­vog iz­da­nja vi­di se po štam­par­skim i re­dak­tor­skim gre­ška­ma, ko­je ni­je mo­gao uči­ni­ti autor, a i po to­me što je Me­da­ko­vić pre­pi­sao na­či­sto Po­sve­tu ka­ko bi je mo­gao pre­gle­da­ti cen­zor i slo­ži­ti štam­pa­ri u Jer­men­skoj štam­pa­ri­ji me­hi­ta­ri­sta, pa se osno­va­no mo­ra pret­post­svi­ti da je on pre­pi­sao i sam „Gor­ski vi­je­nac”, i da je sa­sta­vio Li­ca. Ali ne sa­mo to: Me­da­ko­vić se mo­ra sma­tra­ti i pri­re­đi­va­čem pr­vog iz­da­nja Nje­go­še­vog spje­va. To tre­ba vi­še po­ka­za­ti ne­go do­ka­za­ti. ”Gor­ski vi­je­nac” u pr­vom iz­da­nju ni­je po­di­je­ljen na če­ti­ri cje­li­ne pre­ma cr­kve­nim pra­zni­ci­ma u ko­ji­ma se de­ša­va nje­go­va rad­nja. Na­pro­tiv, dru­ga i tre­ća cje­li­na odvo­je­ne su od pret­hod­nog tek­sta sa­mo no­vim re­dom, na is­toj stra­ni­ci, a če­tvr­ta cje­li­na (No­vo lje­to, tj. No­va go­di­na) ne po­či­nje čak ni no­vim re­dom. Po­sta­vlja se pi­ta­nje: za­što je to ta­ko? – re­kao je Ma­ro­je­vić, pot­cr­ta­va­ju­ći da „Gor­ski vi­je­nac” ni­ka­ko ni­je dra­ma već spjev. Po­seb­no de­talj­no je go­vo­rio o ono­ma­stič­kim Me­da­ko­vi­će­vim gre­ška­ma, kao i štam­par­skim gre­ška­ma. On je ta­ko­đe pod­sje­tio da mno­gi ju­bi­le­ji ve­za­ni za ovaj spjev, kao ni sa­mog Nje­go­ša ni­je­su do­sad do­stoj­no obi­lje­že­ni ni u Cr­noj Go­ri ni u Sr­bi­ji, već je to či­nje­no spo­ra­dič­no. Ma­ro­je­vić je ta­ko­đe upo­znao ili pod­sje­tio pu­bli­ku na one is­tra­ži­va­če ko­ji su se ta­ko­đe ba­vi­li ovim pro­ble­mi­ma pri­je nje­ga.
Ve­če je upot­pu­ni­la pje­va­njem et­no po­jac Da­ni­ca Cr­no­gor­če­vić, ko­ja je pri­je svih be­sje­da i sti­ho­va ot­pje­va­la him­nu „Onam`, ona­mo”.Ž.J.


Sti­ho­vi i be­sje­de

Ve­če je umje­šno vo­di­la pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Ba­krač, dok su uspje­hu ve­če­ri svo­jim sti­ho­vi­ma i be­sje­da­ma do­pri­ni­je­li Ran­ko Jo­vo­vić, Ili­ja La­ku­šić, Bu­di­mir Du­bak, Vi­šnja Ko­so­vić, Be­ćir Vu­ko­vić, Mi­li­ca Kralj, No­vi­ca Đu­rić, Dra­gan Bo­jo­vić, Mi­ljan Ni­ko­lić, Ra­do­mir Ulja­re­vić i An­dri­ja Ra­du­lo­vić.